Представљање књиге "Теорема слике"

Представљање књиге

ТЕОРЕМА СЛИКЕ*

Слободана Лазаревића

Учествују:
Марина Милетић
Невена Мартиновић, историчар уметности
Проф. др Слободан Лазаревић

Петак, 23. април 2010. у 18 сати

Књижара „Аждаха“

Вишњићева 3 (иза Поште), Крагујевац

.............................

*ТЕОРЕМА СЛИКЕ: сликарски и песнички контрапункти Александра М. Ђурића

ПРИКАЗ

ОДГОВОРНОСТ СЛИКАРА

Теорема слике, Слободан Лазаревић

НЕДАВНО објављена књига Слободана Лазаревића, „Теорема слике: сликарски и песнички контрапункти Александра М. Ђурића“ (Независна издања Слободана Машића) отвара низ значајних питања. Од положаја уметности данас и кризе комуникације са савременом уметничком продукцијом, до улоге критике која неосмишљеним заговарањем помодних тенденција превиђа да савремену понуду чини и другојачије а једнако вредно уметничко постигнуће које се одвија мимо помодног тренда.

Лазаревић је примарно заокупљен питањем дешифровања симболичко-семантич ких елемената Ђурићевих слика, не превиђајући да они на примарном, ликовном нивоу слике превасходно конституи- шу њену естетску структуру. Његов је задатак, пре свега, да разумева изведена значења градивних, односно синтаксичких момената слике, а крајњи му је циљ раскривање тајне ликовног и основне теоријске позиције сликара, његове ликовне поетике. Када бих у најкраћем са- жео оцену о вредности „Теореме“, рекао бих да се пред нама налази књига која је настала као резултат Лазаревићеве стваралачке рецепције дела једног инвентивног сликара! У сусрету са Ђурићевим сликарским делом, Лазаревић се нашао пред новим изазовом. По вокацији теоретичар књижевности са примереним општим сензибилитетом за естетско, смислом за рецепцију песничких као и сликарских творевина, Лазаревић се у комплексном Ђури- ћевом делу суочио са сликарском лич- ношћу која је ка ликовном свету нагнана из истога мотивског језгра из којега надолази и његова поезија. Но, поврх датих му уметничких надарености, Ђурић је и аутор теоријских радова из поетике, историје и критике ликовних уметности. „Теорема слике“ је проистекла из продуктивног сусрета двеју комплементарности - Ђурића као уметничког ствараоца и теоретичара, и, са друге стране, есејисте С. Лазаревића.

У Ђурићевој слици аутор се не бави „естетским“ планом као таквим, већ њеном значењском димензијом, крећући се у равни вишеслојног ликовног говора. У томе поступку, он ће хоризонт „симболич- нога“ језика посматрати из угла слике, мита и архетип а, обазриво држећи у свести основно Ђурићево полазиште да „уметност није подражавање, већ произвођење уметнич ке стварности“. Тиме је сам сликар релативизирао важност семантичкога поља, сматрајући стваралачки акт доминантним. Применом особеног поступка, „симболич ко-семантичког“ разумевања смисла који интендира садржајни план слика, Лазаревић је у одгонетању тајне пиктуралног дела двосмерно оријентисан. Интуицијом, опосредованом претходним искуствима теоријске рецепције, он је прототипове значењских одредница сучелио са теоријским погледима самога сликара, чији је мисаони корелат видео пре свега у Ђури- ћевом „Симултаном оку“, које слови и као сликарев ликовни манифест. Али, оно је и више од тога.

Реч је о критичком излагању оријентација пониклих у повести модернизма и постмодернизма - који су обележили савремено сликарство. Књига нам показује како пред Ђурићевим погледом промиче једно непрегледно, „хаотично“ поље - мноштво неодређености у изразу, чији разлог ваља тражити у помањкању истинске стваралачке воље! На савременој ликовној сцени, код нас и у свету, све је у знаку помодних деривација и брзоплетних импровизација којима би, сасвим згодно, могла одговарати она Кантова синтагма о „оригиналним бесмислицама“. Свакако, са писцем књиге „Теорема слике“, која тематизује сликарски рад Алекссандра Ђурића, као ни са поетичким опредељењем самога сликара, не мора се у свему сложити уметнички критичар, ни теоретичар уметности, на крају ни агилни посленик који на постмодернистичкој сцени здушно проте- жира „ново по сваку цену“. Ипак, једно је извесно. Пред нама је комплексно дело једнога сликара снажне индивидуалности, који се одважио на ризичан корак - да учини отклон од „непрегледне необичности“. Наиме, да се радикално критички одреди спрам стварности коју је обележила криза ликовнога израза и, том истом кризом провоцирано, помањкање рецептивне расположивости према савременој ликовној понуди. Напор А. Ђурића је ту да посведочи не само сликарским, практичним гестом отпора, већ и да критичком поглед у подари релевантан теоријски израз.

Критичким промишљањем духовног темеља чији су изданци, пре свих, култура и уметност, Ђурић демонстрира толико недостајућу одговорност савременог сликара, посебно у смутном времену данаш њем радикално окренутом против истинске уметности! Скренуо бих пажњу на два изузетно значајна, актуелна Ђурић ева става, који говоре управо о таквој одговорности сликара данас. „Уметнич- ко није спојиво са дневним, прагматичким ангажманом који се исцрпљује у времену, јер је уметничко, између осталог, цивилизацијска шифра за оно што је трајно, вечно.“ Најзад, неподношљиво је и то што се пред на- шим очима нескривено одиграва процват једнога моћног соја сликара-манипулатора. Уместо истински продуктивног и идеалима хуманитета посвећеног уметника, на делу је преображавање уметничких прегалаца у обезлич ене „бизнисмене“ спремне да своју „енергију духа и талента замене за један једини велики напор“, кога из позадине вреба ђаволски интерес - одржати се у „сфери својеврсног шоу-бизниса и што је могуће боље уновчити своје опстојање“.

Овај осврт завршавам изјавом романтичког филозофа уметности која, иако давно скројена, погађа управо стање духа у нашој савремености. „Уметнику не може нико наређивати нити прописати пут којим му ваља ићи. Док га треба жалити када мора да се бори са својим временом, дотле заслужује презир када му служи!“

Сретен Петровић
Вечерње новости, 22.10.2008.