Промоција збирке песама "АСТАПОВО"

Представљање збирке песама

АСТАПОВО

Николе Живановића

О књизи говоре:
Јана Алексић
Александар Шаранац
Никола Живановић

Модератор:
Марина Милетић

Петак, 14. мај 2010. у 18 сати

Књижара „Аждаха“

Вишњићева 3 (иза Поште), Крагујевац

Никола Живановић

„Астапово“ (Повеља, Краљево) открива нам Николу Живановића (1979) као песника веома широких изражајних могућности, што се на површинском плану огледа у подједнако умешном коришћењу везаног и слободног стиха. Занимљивија од те спољашње манифестације је богатство доживљајних процеса које Живановић трансформише у песнички текст. Увек понешто пригушен, увек са благим иронијским позадинским тоном, увек спреман на културолошки цитат или алузију, јак и у минијатури, овај истанчани песник пише за исто таквог читаоца.

Саша Радојчић

*

Књига поезије Николе Живановића, „Астапово“, већ од наслова до последњег стиха завршне песме одважно јасно, али без програмске шкрипе, износи песников став, слободно се може рећи према свему, јер млади Орфеј (не по узрасту, већ ...по врлини младости) успева да нас увери да је ту, на тој „станици“, све оно што њега занима, све што ће га икада занимати.

Таленат је у симбиози са зрелошћу исказа, док знање које га прати расте из истог корена – не као посебан труд некога ко је по природи поета доцтус, већ као логичан, древни елемент певања – страст познавања већ написаног, ерос спајања са „књигама које се хране књигама“. Ако је читаво постојање музика, а оно то може бити јер довољно је да га је Хелдерлин, на пример, доживео као композицију коју је исписао, онда не постоје прва и последња станица, рађање и смрт нису никакав оквир, већ све друго што се на том путовању дâ запазити, попут нимало случајних имена и скровитих доказа хераклитовског мишљења о живљењу у подручју смисла кружнице. Отуда наслов књиге „Астапово“, као подсећање на возну постају где је умрло тело литерате из Јасне Пољане, има једнако важну улогу у песниковој драматургији класицистичког певања на романтичарску тему живота у међупростору као и знатно разгранатија станица Зелени Венац. Обе постаје могу бити и прве и последње, али и центар света, место из кога се рачвају путеви за дословно сва пребивалишта постојећег.

Марија Кнежевић